 |
| ''Српско буре'' |
Уз одобрење аутора Драгана Милошевића ексклузивно објављујемо одломак из његове најновије четврте књиге под насловом ''Зашто?''- нажалост поново актуелан и ввеома поучан - о биолошком рату Аусттроугарске против Србије:
''Централни догађај у свету, почетком 2020. године био је појава опасног, смртоносног корона вируса у Кини. Човечанство није
поседовало вакцину нити адекватан медикамент којим би се излечила болест изазвана
агресивним нападом тог вируса на респираторне органе човека, што се у великом
проценту код броја заражених, завршавало губитком живота. С обзиром да се тај
вирус лако преноси путем додира или капљицама из кијавице и кашља зараженог,
зараза се великом брзином из Кине, Јужне Кореје, Хонконга и Сингапура, пренела на
милионе људи свих континената и претворила у пандемију са више од милион жртава. Пандемија је задесила и
Србију са свакодневним смртним случајевима. Свет је био у шоку и великом
страху, посебно што је највећи број заражених и смртно страдалих регистрован у
најразвијенијим земљама света, у САД, Кини, Италији, Шпанији, Немачкој, Русији,
Великој Британији, Швајцарској, Француској, Индији, Бразилу... Како је
пандемија из дана у дан бивала све теже решив проблем, паралелно са максималним
ангажовањем медицинско-здравствених и пратећих система у већини држава света у
спашавању заражених и проналажењу ефикаснијих метода лечења, започела су и
бројна медијско - пропагандна нагађања и политичке оптужбе о извору и главном
узрочнику пандемије. И, како је време одмицало све више података је наводило да
је место одакле је кренуо смртоносни вирус, била једна велика градска пијаца у
1,2 милионском кинеском граду Вухану. На тој, веома неуредној пијаци за морске
плодове, масовно се продају и многе мртве пернате животиње, птице, пацови,
змије и лисице, магарци, па чак и мајмуни, чије се месо касније једе. Та
пијачна слика заиста језиво изгледа са великом шансом да се изазове зараза, што
се не ретко раније и догађало. Али, још више од тога, велике силе су
саопштавале и своја званична сазнања у којима су се међусобно оптуживале да
се вирус није појавио случајно, сплетом уобичајених, али несрећних природних
догађаја (пијаца у Вухану), већ да је вирусна најезда одавно плански припремана
и у случају ове пандемије намерно изазвана. Наравно, САД и Запад су одмах
оптужиле Кину, а та земља, која је заиста на импресиван начин ефикасно решила
епидемију у својој земљи, да би била и прва која је пружила драгоцену помоћ
многим земљама света својим знањем и медицинском опремом, узвратила је САД
контраоптужбом, да је корона вирус лабораторијски одавно припреман у САД као
моћно средство у изазивању биолошког рата. Ставу Кине придружила се убрзо и
Русија.
Овај текст нема за циљ да се бави утврђивањем да ли је
смртоносни корона вирус плод случајности или је он тенденциозно стимулисан као
моћно средство за ликвидацију људи, већ текст има намеру да подсети на једну
другу ужасну епидемију која је нажалост задесила Србију пре више од 100.
година. Не само да је епидемија пегавог тифуса у Србији крајем 1914, и у првој
половини 1915. године била
катастрофичних размера и интензитета, са застрашујућим смртним исходима не мање
израженим од поменуте пандемије, она је уз веродостојно забележене податке и
анализе најпознатијих страних стручњака епидемиолога, била и типичан пример
изазивања бактериолошко-биолошког рата против српског народа и Србије, са
геноцидним намерама. Дакле, Србија је чак пре више од 100. година била жртва
циљане геноцидне епидемије, али се тај злочин колосалних размера врло брзо
заборавио. Ако је заборављен од стране светских моћника, зашто је заборављен од
стране наших државника, историчара и других стручњака, и зашто је он и дан
данас непознат широј јавности Србије? А радило се о епидемији која спада у ред
највећих за које свет зна.
Та катастрофална епидемија епских размера, која је
била несумњиво највећа пошаст која је икада задесила Србију, догодила се услед
Великог рата, када је је Аустроугарска напала Краљевину Србију са јасно
дефинисаним геноцидним циљем (сачувана документација) - да се уништи српски
народ, да нестане држава Србија. И већ до краја 1914. године, након
величанствених победа српске војске у одбранама Београда, Церској и Колубарској
бици, протерани аустроугарски агресор је при свом повлачењу из Шабачког и
Подрињско-колубарског региона, за собом оставио праву пустош чинећи незапамћене
злочине над српским живљем и огромна материјална разарања. Према извештајима
забележеним на лицу места од стране страних извештача и експерата за форензику,
криминалистику и ратне злочине, посебно Француза Анрија Барбија, Швајцарца
Арчибалда Рајса и руског Јеврејина Самсона Чернова, били су то масовни и
систематски злочини на нивоу геноцидности, чије размере и монструозности
нормалан човек не би могао ни да замисли. „Да нисам својим очима гледао њихова
недела и да нисам фотографисао њихове жртве не бих веровао да су се такви
злочини догодили, јер сва зверства и суровости која сам до тада виђао пала су у
засенак пред ужасима који су крајем 1914. године оставили за собом аустроугарски
окупатори“, забележио је Анри Барби. Те „носиоце културе“, како је бечка
пропаганда називала своје војнике, Барби је окарактерисао онаквим какви су били
тада у Србији- варварима који су убијали, рушили, силовали, пљачкали и палили
све што им је било на путу, не водећи ни најмање рачуна о цивилима, деци,
женама, старцима. Посебно је било изражено зверство тих војника над женама.
Силоване су мајке, младе девојке, девојчице од једва десетак година, а оне које
су молиле за милост пребијане су кундацима и ножевима, многе од њих остајале са
распореним трбусима. Барби је био сведок и бележник невероватних злочина које
су тада посебно чинили хрватски војници мобилисани у састав угарске војске.
„Каквим су се само оргијама и окрутностима предавали ти војници и официри,
напросто, само сећање на то што сам видео моментално ме тера да задрхтим“,
писао је Барби у својим књигама, категорички изводећи закључак да све што је
хтела Аустроугарска, велика и моћна нација, било је да се потпуно уништи мала
Србија. Желела је то учинити систематски, огњем и мачем, затирањем и паљењем
градова и села, али и тамањењем и масакром над српским народом. У извештајима и
каснијим књигама Рајса, Барбија, Чернова и других, остали су прецизно записани
и фотографисани бројни злочини, места где су они вршени, начини извршења,
као и прецизни бројеви страдалих. Ти подаци недвосмислено упућују на закључак
да су Аустроугарска и Централне силе имале план да се тај монструозни план што
пре оствари, пре него што би Србија имала уопште времена да реагује и објасни
цивилизованом свету сав ужас аустроугарских злочина. То још више потврђује да
су те намере и њихова реализација имали заиста карактер геноцидности.
И када Аустроугари нису успели да оружјем, клањем и разарањем остваре своје геноцидне намере, поражени и значајно десетковани, а принуђени на повлачење из западне Србије, осмислили су нову монструозност: да се Србима освете за пораз, и иницирањем биолошког рата покушају остварити оно што нису могли класичним оружјем. Са тим циљем њихова војна команда је донела одлуку да при евакуацији својих 12.000 рањених и болесних војника, не повуче њих све, већ да за собом остави преко 4.000 најзараженијих трбушним тифусом, шарлахом, дизентеријом, грозницом, и понајвише пегавим тифусом, у то време неизлечивом заразном болешћу.
Протерујући непријатеља са подручја западне Србије,
српска војска је окупатору наносила тешке губитке, у људству, наоружању и
муницији, а при томе је заробљено и 45.000 непријатељских војника и рањеника,
нажалост, међу њима су били и ти заражени, остављени да буду Тројански коњ
Србима, како би се покренуо бактериолошко-биолошки рат широких размера, не само
против српске војске већ и против целокупног српског становништва. Само при
уласку у Ваљево, српска војска је наишла на нестваран призор: Аустроугари су за
собом свесно опљачкали и спалили све што су могли, оставили су хиљаде
несахрањених људских лешева, гомиле убијених животињских цркотина по улицама, и
највећи број поменутих, тешко рањених војника. Језив призор чекао их је у
једној новој ваљевској школи где су наишли на 150 мртвих војника. Слични
призори били су широм западне Србије, од Шапца до Ужица, од Лознице и Крупња,
до Ваљева. Пегави тифус, та, у то време смртоносна и неизлечива болест, била је
непознаница и за најбоље светске лекаре, а имала је високу стопу смртности код
оболелих и преносила се веома брзо, посебно у нехигијенским и ратним условима. Правовремена
и ефикасна дијагноза, као и превентива и лечење, нису били познати до почетка
Великог рата. Тог децембра 1914. године, Подрињско-колубарски регион био је
пренатрпан великим бројем људи. Ту је била највећа концентрација српске војске,
али и десетина хиљада српских избеглица из Мачве, Подриња и Поцерине. По многим
пољским болницама биле су смештене и лечене хиљаде српских рањеника, са њима и
рањени и болесни аустроугарски заробљеници. Већина оних „здравих“
аустроугарских војника, касније се показало да су многи од њих већ били заражени, распоређена
је као испомоћ по градовима Србије, на железници, индустрији. Многи од њих
отпремљени су чак и до Пирота, Скопља, Ђевђелије...Највећа концентрација
људства била је у Ваљеву, где је формирана и највећа болница. Град Ваљево је од
предратних 8.000 становника постао град више од 10 пута бројнији, са више од 100.000 људи, постајући уједно и највећи град болница Великог рата. Управо у
таквом пренатрпаном Ваљеву, при изузетно хладним, неповољним условима, са енормним
бројем војника, становништва, избеглица, српских и бројних заражених
аустроугарских рањеника, букнула је свом силином смртоносна зараза
незаустављивих размера. Тако је Ваљево, већ крајем децембра 1914. године
постало центар епидемије неизлечивог пегавог тифуса, која се из дана у дан, из
сата у сат, ширила по целој Србији, а са којом, српски војни санитет и читава
здравствена служба, нису били у стању да се носе. Непокорена у рату са више
него двадесетоструко бројнијим и опремљенијим агресором, Србија је била пред
поразом од невидљивог, подмуклог непријатеља; зараза која је кренула из Ваљева
и околине, у јануару месецу 2015. године, прерасла је у галопирајућу епидемију
која је претила да уништи целу Србију, заразивши стотине хиљада војника и становника Србије, и
која је одузимала десетине хиљада живота.
Суочавајући се са тако нерешивим проблемом,
престолонаследник Александар и Влада Краљевине Србије упутили су хитан апел
савезничким државама и владама са молбом за ургентну медицинску помоћ како у
лекарско-болничарском кадру тако и у неопходној опреми и лековима. И током
јануара месеца 1915. године, из Русије, Француске, САД, Велике Британије,
Белгије, Холандије и Норвешке стићи ће у Србију како организоване мисије лекара
тако и храбри појединци - добровољци. Међу првима који је самостално дошао и
понудио своју стручну помоћ био је научник светског ранга, пољски Јеврејин
Лудвиг Хиршфелд, професор Универзитета у Цириху, лекар, бактериолог и
микробиолог, који је био номинован за Нобелову награду 1912. године. Био
је дирнут када је читао извештаје Арчибалда Рајса о злочинима које су починили
Аустроугари у Мачви и о погубној епидемији која је почела да хара Србијом, па
је без размишљања одлучио да се одазове апелу свог колеге Арчибалда Рајса и
помогне српском народу и Србији. Чврсто је веровао у последње резултате до
којих је дошао у својој лабораторији настојећи да нађе лек против пегавог
тифуса, па је пакао заразе који се ваљао по Србији био животни стручни изазов за
тог врхунског истраживача. Чим је стигао у Ваљево одмах је предложио српској
војној команди своје узорке вакцине у коју је веровао, а први који је одлучио да се вакцинише био је славни војвода Живојин Мишић. Поверовао је славном
научнику који је одлучио да буде уз Србе упркос животној опасности, а за њим су
узорке вакцине примили чланови Врховног штаба, а нешто касније, пошто је
вакцина морала бити посебно припремана, и сви виши официри, затим и више од 110.000 српских бораца. И док је Хиршфелд, уз подршку других лекара и болничара
обављао немерљиво важан део посла, 09.02.1915. упућена је још једна молба
Британском министарству иностраних послова да се пошаље лекарска помоћ од 100
афирмисаних британских лекара, јер је епидемија била у пуном замаху. Као
одговор на апел, 15. фебруара је из Лондона, преко Марсеја и Солуна, кренула за
Србију лекарска екипа од 25, углавном младих британских лекара, на челу са
др Вилијамом Хантером, Шкотланђанином, веома афирмисаним у борби за спречавање
ширења заразних болести, посебно у ратним условима. Британци су стигли у Ниш 04.
марта, где им је приређен свечан дочек а већ сутрадан Никола Пашић, председник
владе Србије и челници српског војног санитета упознали су их са
карактеристикама и димензијама епидемије. Хантер је одмах реаговао и наложио
својој екипи да се у року од 24 сата изради импровизовано буре које може бити
веома ефикасно за дезинфекцију војничке одеће и обуће. Перформансе и могућности
израђеног бурета демонстриране су већ сутрадан. Та импровизована направа, која
је функционисала на принципу класичног Коховог лонца, показала се веома
ефикасном у претходним Бурским ратовима и у Руско-јапанском рату 1905. године.
Буре је омогућавало да створена прокључала водена пара добро натопи веш и обућу
уништавајући при том ваши и гњиде, главне узрочнике ширења заразе. Веома брзо је
израђено првих 100. буради и послато по градовима Србије, а пошто су су се
резултати показали одличним, а буре за израду било једноставно, донета је
одлука српског санитета да се обезбеди одмах израда по једног бурета на сваких
250 војника. Већ 09. марта формирана је, по Хантеровом налогу, и прва комплетна
дезинфекциона станица у Крагујевцу, нешто касније и комплетна бактериолошка
лабораторија, затим први мобилни дезинфектори у Нишу, а за центар ове
превентивне борбе против ширења епидемије Хантер је одредио Младеновац, велики
железнички чвор Србије. Тим активностима био је покривен најзначајнији део
Србије а Хантер је на сваке две недеље правио пресек коришћења буради и давао
налоге за формирање специјалних возова за дезинфекцију и вакцинацију.
Мисије Хиршфелда и Хантера биле су од непроцењивог
значаја за српску војску и српски народ, боље речено, биле су светло на крају
тунела. По налазима и препорукама ових храбрих, веома способних и образованих
стручњака и организатора, и уз немерљиво пожртвовање свих других представника здравствене струке
из земље и иностранства, превентивна и антибактериолошка санитетска служба
Српске војске, у готово ненормалним ратним условима, почела је да бележи
врхунске резултате. Истовремено, док је трајала припрема и интензивна примена
првих, ефикасних вакцина против пегавог тифуса др Лудвига Хиршфелда,
превентивне активности др Вилијама Хантера омогућавале су заустављање даљег ширења епидемије, елиминацију
смртоносне болести и спас стотина хиљада српских живота. Иако је буре за
дезинфекцију примењивано и раније, никада није било коришћено у толиком броју,
у тако тешким епидемиолошким условима, и никада није било од толике користи, па
је и логично што су му током његове примене у Србији, Хантерова мисија и српска
војна санитетска служба, дале назив „српско буре“. Због своје ефикасности и
једноставности израде „српско буре“ ће бити коришћено и касније, посебно у току
Другог светског рата опет на нашим просторима, а и у данашње време његова
примена је могућа при разним облицима герилског ратовања. А о каквом се
свеукупном, колосалном делу радило, са једне стране др Хиршфелда, а са друге
стране др Хантера и његових сарадника, говоре следећи подаци: у данима када је
епидемија достизала врхунац (фебруар-март 1915. године) у Србији је дневно
обољевало 1000-2500 људи са смртношћу и до чак 70% (дневно је умирало 700-1000
људи). По забелешкама и подацима др Хантера и др Хиршфелда то је била
ужасавајућа ситуација, односно
неупоредиво већа епидемија него рецимо она која је задесила Енглеску 1864.
године. Подаци потврђују да се радило о најнаглијој епидемији у настанку која
је до тада икада забележена, затим најбржој у ширењу, највећој у јачини а
најбрже заустављеној од свих епидемија у историји. Ако се узме у обзир да је интензивнија примена вакцине започела
половином јануара месеца а „српског бурета“ 29.03.1915. године, већ после 10-15
дана од овог последње поменутог датума, број дневно оболелих смањен је на
половину, након месец дана тај број је спао на 230, а после два месеца од
примене, број оболелих спао је на 115 особа дневно. Епидемија је савладана
крајем маја месеца што је био запањујући успех, па је 10. јуна др Вилијам
Хантер са својом сјајном лекарском екипом напустио Србију, прелазећи, по налогу
британске војне службе, на нове ратне задатке, на савезнички фронт против
Турака код Дарданела.
Иако је епидемија, којој се у почетку није могао
сагледати крај, невероватном стручношћу, храброшћу, способношћу и пожртвовањем
интернационалног лекарског тима, брзо заустављена, оставила је стравичне
последице. За нешто више од пет месеци, од краја децембра 1914. до пред крај
маја 1915. године, од 1.000.000 заражених умрло је више од 150.000 људи. Постоје
и они који тврде да је број жртава био и већи. Највише страдалника било је у
Ваљеву, где је умрло више од 10.000 људи, дакле чак скоро 2.000 више него што је
Ваљево имало становника пре почетка Великог рата. Посебно болно је било
пострадање храбрих лекара и болничког особља, које се несебично, од првог дана,
упустило у борбу за савлађивање ове пошасти. Само од 450 лекара, колико их је
Србија имала пре почетка Великог рата, од подмукле заразе животно је страдао
сваки трећи српски лекар. Међу страдалима била је и једна од највећих српских
хероина, славна сликарка и храбра болничарка- добровољац, Надежда Петровић.
Међу умрлим лекарима било је и странаца. Остаће вечно за памћење највећи могући
морални чин младог лекара-добровољца из САД, Семјуела Алберта Кука, који је је
одбио да прими вакцину са образложењем да је она у том тренутку потребнија
храбрим српским војницима. После само неколико дана смртно је страдао заражен,
жртвујући свој млади живот за живот својих српских пријатеља. И два млада
лекара из мисије др Хантера заражена су већ други дан по доласку у Србију и
одмах су враћена у Енглеску. По подацима др Хантера епидемија би много дуже
трајала и имала би још теже последице да српски народ није исказао максимално
могућу дисциплину у спровођењу мера које му је налагала Српска војна санитетска
служба. Такво поверење народа у своју Врховну војну команду и интернационални
лекарски тим значајно је олакшавало посао лекарским мисијама, за разлику од
атмосфере на коју је Хантеров тим наилазио када су учествовали у борби против
тифусне епидемије у Русији, Аустрији, Бугарској, Пољској и Румунији. У тим
земљама понашање народа према налаганим мерама лекарских мисија било је далеко
испод нивоа у Србији, па се и стопа обољевања од пегавог тифуса у тим земљама
одржавала током целог Великог рата.
За изванредне заслуге у спасу српског народа од ове пошасти,
краљ Петар I Карађорђевић одликовао је комплетан тим др Хантера са изузетком
двојице заражених који су одмах враћени за Енглеску. Пуковник, др Вилијам
Хантер, идејни творац „српског бурета“ и стратег у превентивној борби против
епидемије, одликован је високим Орденом Светог Саве другог степена (ранг ордена
који је додељен и Николи Тесли при његовој јединој посети Србији 1892. године),
мајор Страмерс, израђивач „српског бурета“ Орденом трећег степена, двојица
официра орденом четвртог степена а остали чланови британске мисије орденима
петог степена. Др Хантер, велики хуманиста и научник, био је са нама када нам
је било најтеже, дакле, није се у тим данима правио „Енглез“, већ је дошао да
нам помогне и да својим делом спасе хиљаде српских живота. У својим касније
писаним документима није крио одушевљење и поштовање према гостопримству,
храбрости и виталности српског народа. Српске лекаре сматрао је правим јунацима
и најбољим сарадницима. У тим његовим, од историјског значаја вредним записима,
стоји и следеће:„ При доласку наше мисије у Ниш и Крагујевац, приметили смо да
су и најбоље кафане биле веома прљаве и неуређене. Када смо упозорили на значај
чистоће и дезинфекције у превентиви против злоћудног пегавог тифуса, српски
народ је то најозбиљније схватио и изузетно дисциплиновано је извршавао
задатке. Изузетном ангажованошћу на чишћењу, кречењу, бојењу и премазивању,
били смо врло брзо запањени силном трансформацијом и сјајем. То је доказ колико
су Срби и такмичарска нација великог спортског духа. Ништа их више не може
инспирисати од ривалства да се изједначе са најбољима а ако је могуће и да
надмаше најнапредније“.
Што се тиче др Хиршфелда, када је касније донета
Одлука о повлачењу ка Крфу, српска војна команда сугерисала је страним
лекарима-добровољцима да се ради безбедности сопствених живота врате у своје
земље, али су он и његова супруга Хана били међу ретким ино-лекарима који нису
желели да се одвоје од рањеника и болесних; придружили су се српским војницима
и свој лекарски позив наставили да обављају и током сурових дана повлачења кроз
албанске гудуре. На Крфу је др Хиршфелд добио нови задатак од Врховног штаба,
којем ће се потпуно и посветити - да организује бактериолошку службу за целу
војску, чиме је он промовисан у официјелног бактериолога и хигијеничара српске
војске током целог Великог рата. Са Крфа ће овај племенити научник бити
привремено слат и у Швајцарску, како би светску јавност на најрепрезентативнији
начин упознао са невољом у којој се налазила српска војска, али и у циљу
ургирања за помоћ неопходну за опоравак те војске. Већ 1916. године Хиршфелд
прелази у рејон Солуна, где у малом селу Седес подиже импровизовану, мини
лабораторију за даља истраживања у борби против заразних болести. Пакленим
радом, у тешким условима, он ће успети да оствари неколико проналазака високе
научне вредности, од којих ће откриће вакцине против колере, пегавог тифуса и
паратифуса А,Б и Ц, омогућити српској војсци да остане потпуно имуна на
маларију и избегне сопствено десетковање пред одлучне борбе на Солунском фронту.
Маја 1917. године у Солуну је почела са радом „Српска болница
престолонаследника Александра“ у којој ће др Хиршфелд, са тадашњим начелником
санитета српске војске др Јорданом Стајићем, почети са обуком првих српских
бактериолошких кадрова. Међу онима који ће проћи његову обуку били су и Коста
Тодоровић, Стеван Иванић, Милутин Ранковић, Николај Косовић...који ће убрзо
касније постати наши врхунски лекари-специјалисти па чак и академици. По
пробоју Солунског фронта и победничких борби српске војске, Хиршфелдови су
стигли у ослобођену Србију и Београд. За заслуге које је учинио за српску
војску и наш народ, овај хуманиста и човек великог срца, неспорни утемељивач
српске и југословенске бактериологије и хигијене, добио је чин почасног
пуковника, почасно држављанство, као и Орден белог орла за изузетне војне
заслуге.
Нажалост, о описаној катастрофалној епидемији пегавог
тифуса која је задесила Србију у најнезгоднијем, ратном времену, и која је, са
великим степеном извесности, свесно иницирана од стране аустроугарског
агресора, до дана данашњег у свету се веома мало зна. Да је таква пошаст
задесила рецимо САД, или неку државу западне Европе („цивилизовани свет“),
трубило би се и сажаљевало годинама, кривци би били жестоко санкционисани,
снимали би се бројни филмови и писале стотине књига и уџбеника...Готово да
ништа боље сазнање о томе нема ни шира јавност у Србији. О димензијама и
последицама епидемије мало се говорило и писало и до данашњих дана. О великим
пријатељима Срба и Србије др Лудвигу Хиршфелду, др Вилијаму Хантеру и члановима
његове мисије, такође. Важно је истаћи да осим што је мисија др Хантера дала непроцењив допринос у
санирању смртоносне епидемије, др Хантер је за собом оставио и драгоцене,
изворне податке о страдању и спасавању храбрих Срба 1915. године кроз своје
објављене радове, а посебно кроз сјајну књигу „Епидемија пегавог тифуса у
Србији 1915. године“. Та његова књига, која је нажалост први пут преведена на
српски језик тек 2017. године, представља најобимније, најсистематичније и највредније
дело о појави и борби против епидемије пегавог тифуса у Србији 1914-1915.
године. Књига је оригинална потврда хуманости, храбрости и пожртвовања не само
тима британских лекара, већ и лекара других држава, који су раме уз раме са
српским лекарима, покренули борбу против опаке заразне болести, и у тој борби
били тако успешни. У њој је др Хантер категорички изнео доказе да у Србији, пре
доласка аустроугарске војске, готово да и није било појаве пегавог тифуса,
тачније да до друге половине октобра 1914. године није забележено ни једно
оболење са том болешћу. Ту констатацију потврђује и званични Извештај српског
војног санитета од 10.10.1914. године у коме се наводи да је до тада на
територији Србије пегави тифус био присутан само спорадично, и то у три случаја,
један у Дебарској болници а два у Митровици, од којих је један оболели умро.
Иначе, Дебар и Митровица су удаљени бар 600-700 км од Подрињско-колубарског
региона. По том Извештају стање српске војске све до друге половине децембра,
било је задовољавајуће. Тек у време битке на Сувобору (Колубарска битка), у
другој половини октобра 1914. године, оболело је и умрло 6 лица, у новембру 19,
а до половине децембра још 14 лица. Егзактни подаци др Хантера, др Хиршфелда,
Анрија Барбија, Арчибалда Рајса и многих других ратних аналитичара и
медицинских експерата-епидемиолога, представљени су у току рата и касније, уз тврдњу да је епидемија пегавог тифуса уствари била монструозно режирани
биолошки рат Централних сила против Срба и Србије, иако је у то време та врста
рата била забрањена по међународним конвенцијама.
На основу свега што је везано за ову епидемију, највећу у историји Србије, ваљано је поставити неколико основних питања: зашто је сјајна књига Вилијама Хантера објављена на српском језику тек 2017. године? Зашто није јавно промовисана и адекватно медијски најављена, нити о њој обавештена јавност Србије? Зашто се деценијама ћути о тој катастрофи која је задесила Србију, а имала је у прва четири месеца свог трајања и већи број заражених и већи број умрлих од последица пандемије короном у истом периоду 2020. године у целом свету? Зашто се никада у Србији није организовала домаћа или међународна конференција, ни округли сто, са темом о геноцидности те епидемије? Зашто се о томе ћутало у време када су нас државе Запада, посебно Немачка и Аустрија, покушавале квалификовати као геноцидну нацију? Зашто се о овом злочину епских размера не упознају наши основци и средњошколци? Коме се и због чега, неотварањем ових питања додворавамо, и докле ће то тако бити?
Док се чекају одговори на поменута питања, ево још
једне констатације. Славни научник, вечни српски пријатељ, др Лудвиг Хиршфелд,
номинован је по други пут за добијање Нобелове награду у области медицине 1950.
године. Ни тада није постао лауреат. Многи сматрају да је главни разлог у изузетно
јаком немачком утицају, који није заборавио Хиршфелдов допринос спасу српске
војске у Великом рату. Дакле, за разлику од нас Немци не заборављају, а до када
ћемо ми то чинити, и то најчешће у корист сопствене штете?''
Нема коментара:
Постави коментар
Napišite nam svoje mišljenje, dajte predloge