FISIJA

Ispit iz savremene filozofije na četvrtoj završnoj godini studija polagala sam kod prof. dr Miladina Životića. Tih godina je sa Instituta sa grupom profesora vraćen u nastavu. Ne dugo, jer je kroz nekoliko godina napustio svet. 

Retko kad su naši ispiti ličili na klasično propitivanje, po pitanjama iz cedulja. Tako je bilo i ovoga puta. Zašli smo s teme u raspravu o društvu, koju sam posle prenela u tekst objavljen u prvoj privatnoj novini na Balkanu ''Balkanekspresu'', gde sam počinjala, između ostalih, da se bavim novinarstvom.

Elem, zbog svega toga sam taj ispit, uostalom i poslednji na fakultetu, vrlo dobro zapamtila.

Ne sećam se detalja, ali, zašli smo sa, recimo Fihteove teorije društva, subjektivnog idealizma, na analizu vremena u kome živimo. Bio je to ispit u četiri oka, profesor i ja, mogli smo da filozofiramo😀.

Bilo je i sasvim drugačije vreme.

Skliznusmo na vreme u kojem živimo. I tada sam od profesora Miladina Životića, koliko sam uspela, zapamtila nadahnut dijalog koji smo vodili, zamenivši uloge - ja sam njemu postavljala potpitanja😀.

- Da li znate zašto ne može doči do kritičnog okupljanja, pitao je moj profesor.

-Daleko smo od ideja - glasio je moj odgovor.

-Mnogo je prozaičnije, nastavio je profesor, društvo je atomizovano, razbijeno u atome, usitnjeno do isključivo pojedinačnih interesa. Ako nije još, biće, na tome će se raditi.

Tada su to bile proročke dijagnoze onoga u čemu smo i u čemu ćemo se tek naći, do guše.

Proces je nastavljen i mogla sam da ga pratim, jer sam sada znala o čemu se radi.

Vremenom, društvena fisija do delića atoma se samo nastavljala. Uostalom, bilo je potrebno da počne, posle se nastavljala kao lančana reakcija, sama od sebe.

Bilo je izuzetno važno da se dva lidera ne sastave - sloga, i u simboličnom vidu, makar i kao zajedništvo dve jedinke protiv treće ili ostatka, morala je - nekom istinskom slabošću- da se spreči. To je, tačno, bila jedina opasnost - udruživanje.

Nemojmo se čuditi što su spojevi mogući samo kratkotrajnim ili oročenim amalgamom ljubavi, koja, kad tad, zbog procesa fusije, koji ne prestaje da je in, popusti.

Slabe i interesi, svest o zajedničkom interesu vezanom za prioritet, opstanak, pred slabostima kojima ima ko da se bavi i prati ih, a onda ih aktivira, čim opasnost od zajedništva postane ozbiljna.

Prema tome, profesor Životić je bio u pravu.

Mi danas ne možemo da se složimo sa svojim parom, porodicom, decom, roditeljima, kolektivom, stambenom zajednicom, raspadaju se pokreti, udruženja, stranke. Kad tad. Ma koliko se nama činilo da su večni. Raspadaju se poreci, i to otprilike na deceniju. Ništa nije slučajno.

Razilazimo se i sa sobom, plaćajući danak depresiji, u najmanju ruku.

Odlučujuću ulogu u otkrivanju slabosti jedinke igra primenjena, vrhunska psihologija, koja nepogrešivo detektuje ''kvrc'', slabost u naizgled naajskladnijem sistemu. Atom koji se otrg'o kontroli celine i može da prouzrokuje ''fatalan kvar''. Nikoga ne možete orobiti bezbednije od poznavanja njegovih slabosti, strahova, falinki. Ko to zna, ima ga u šaci. I tako se vlada. Ucenjuje, rastura pojedinac, grupa do bilo koje ukrupnjenije varijante.

Fisija je atomizovala naše društvo i rasturila ga do poslednjeg delića atoma, a sklapanje u celinu koja naizgled, lažno i veštački, prividno radi je već stvar mehanike.

Ima li dalje? Kako preokrenuti proces u novu fuziju? Pitanje je svih pitanja i jedino rešenje prvog i poslednjeg problema.