Bivši fudbalski sudija pucao sebi u glavu u Zemunu. Devojčica se obesila u dvorištu svoje kuće u Kragujevcu. Pokušao da skoči sa terase, pa prerezao sebi vene...
Dokle? Ima li rešenja? Koliko vredi život? Koliko sati, sekund?
Jasno je: nova pošast se nadvija nad našim narodom, a društvena prevencija, briga, poduka, to ne postoji. O tome niko i ne raazmišlja.
Situacija je očajna.
Očajna!
Strepnja se nadvila nad svima nama, niko, baš niko ne može garantovati da neće iskliznuti iz šina pred problemima.
Ali!
Ko se od vas, realno, seća života bez problema? Jeste kao mali viđali svoje roditelje zabrinute, kako pokušavaju da od vas, svoje dece, sakriju brige? Sa tim odrastamo i navikavamo se, vreme bezbrižnosti za nas ne postoji. Ali, kako znamo i umemo, moramo se prilagoditi, naučiti da ih u hodu, najzgodnijem trenutku rešimo ili prevaziđemo, jer nema ko da nas pita ni kako smo.
Prosto nemamo pravo na san, bude nas vojnički. Tako većina nas preživljava.
Sve što možemo je da čuvamo sebe, sklanjamo se koliko nam je moguće i obavezno ulećemo gde moramo i nađemo se pri ruci - ako jedni drugima ne pomognemo, ovaj talas očaja sa domino efektom će nas ozbiljno desetkovati.
Nije ni mesto ni vreme da sada govorimo o uticaju virtuelnih i ostalih subliminalnih poruka koje bude uspavani mrak svačije podsvesti, ali, mentalni imunitet se razvija. A njega jačaju ne iskušenja, nego njihovo prepoznavanje i - izbegavanje. I za jedno i za drugo je neophodno znanje. A to je i ovde i drugde i svugde, ipak, najviše stvar karaktera, volje i duha. Mali, neophodni napor, ulaganje u sebe. Za razliku od rasipništva NA sebi.
Нема коментара:
Постави коментар
Napišite nam svoje mišljenje, dajte predloge